Evropska unija je poslednjih godina pokrenula najobuhvatniji set propisa u svojoj istoriji kako bi do 2050. godine postala karbonski neutralan kontinent. Cilj je da se emisije ugljen-dioksida (CO₂) u industriji, energetici i transportu svedu na minimum, a preostale emisije kompenzuju kroz obnovljive izvore, reciklažu i nove tehnologije. Ove regulative, iako formalno obavezuju samo zemlje članice EU, u praksi utiču i na industrije izvan Unije – naročito na one u regionu Zapadnog Balkana, gde proizvođači čelika i cementa čine značajan deo industrijske proizvodnje i izvoza. Upravo zato je važno razumeti kako funkcionišu ključni evropski mehanizmi za smanjenje emisija – Sistem trgovine emisijama (ETS) i Mehanizam za prilagođavanje ugljenika na granicama (CBAM) – i na koji način će oni uticati na tržište na kojem posluju naši partneri i klijenti.

EU ETS – sistem trgovine emisijama

Osnovu evropske klimatske politike čini EU ETS (European Union Emissions Trading System), sistem koji reguliše emisije stakleničkih gasova po principu “ograniči i trguj”. Evropska komisija svake godine određuje ukupnu količinu emisija koje industrijski sektor sme da ispusti – tzv. cap. Svaka fabrika dobija određeni broj dozvola (allowances), pri čemu svaka dozvola predstavlja pravo na ispuštanje jedne tone CO₂. Ako neko postrojenje ispusti manje od dozvoljene količine, višak može da proda, dok će onaj ko emituje više morati da kupi dodatne dozvole. Na taj način, tržište samo određuje cenu emisije, podstičući preduzeća da ulažu u tehnologije sa manjim uticajem na životnu sredinu.

Cena jedne EU dozvole (EUA) trenutno se kreće oko 79 evra po toni CO₂, a u narednim godinama očekuje se rast, jer će EU svake godine smanjivati ukupni broj dozvola. Za energetski intenzivne industrije – poput čelika i cementa – to znači da će trošak emisija postajati sve značajniji deo ukupne cene proizvodnje.

CBAM – karbonska granica Evropske unije

Kako bi zaštitila svoje proizvođače koji plaćaju za emisije CO₂, EU je uvela i CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism), poznat kao „karbonska carina“. Ovaj mehanizam ima za cilj da spreči tzv. carbon leakage, odnosno preseljenje proizvodnje iz EU u zemlje koje nemaju slične ekološke obaveze. Ideja je jednostavna: ako proizvod dolazi iz zemlje gde ne postoji trošak emisije CO₂, na granici EU će se dodati naknada koja izjednačava njegove troškove sa evropskim.

CBAM trenutno obuhvata sektore cementa, gvožđa i čelika, aluminijuma, đubriva, električne energije i vodonika. Prelazna faza traje od oktobra 2023. do decembra 2025. godine i u tom periodu uvoznici su dužni da kvartalno prijavljuju emisije ugrađene u proizvode koje uvoze. Od 1. januara 2026. CBAM postaje u potpunosti primenljiv: uvoznici će morati da kupuju i predaju CBAM sertifikate koji odražavaju količinu CO₂sadržanu u robi, umanjenu za eventualne troškove emisija koji su već plaćeni u zemlji porekla. Ako zemlja, kao što je slučaj sa Srbijom, još nema nacionalni sistem trgovine emisijama, taj odbitak praktično ne postoji – što znači da će se puna cena CBAM-a primenjivati na njen izvoz u EU. 

Posledice za balkanske proizvođače

Zemlje Zapadnog Balkana su snažno povezane sa tržištem Evropske unije. Značajan deo cementa i čelika proizvedenog u regionu završava u izvozu, bilo direktno ili preko posrednika. Uvođenje CBAM-a stoga znači da će proizvodi iz regiona postati skuplji na evropskom tržištu, osim ako proizvođači ne uvedu sistem praćenja i smanjenja emisija po evropskim pravilima.

Na primer, prosečna emisija u proizvodnji čelika iz visoke peći iznosi oko 1,8 tona CO₂ po toni čelika. Pri trenutnoj ceni od 79 evra po toni CO₂, to znači dodatni trošak od oko 140 evra po toni gotovog proizvoda. U cementnoj industriji, emisija iznosi oko 0,85 tona CO₂ po toni klinkera, što bi predstavljalo dodatnih 65–70 evra po toni. Ovi iznosi direktno utiču na konkurentnost i maržu izvoznika izvan EU, posebno onih koji prodaju u okviru dugoročnih ugovora sa kupcima u Uniji.

Dodatni izazov za proizvođače van Evropske unije predstavlja činjenica da, ukoliko ne mogu da dostave verifikovane podatke o svojim emisijama, EU automatski primenjuje standardizovane („default“) vrednosti, koje su često znatno više od stvarnih emisija. U praksi, to znači i veći trošak po toni proizvoda, što direktno utiče na konkurentnost na tržištu EU. Zbog toga je uvođenje sistema merenja, izveštavanja i verifikacije emisija (MRV – Measurement, Reporting, Verification) postalo neophodan uslov za sve kompanije koje žele da zadrže stabilan pristup tržištu Evropske unije.

U tom kontekstu, Srbija je već načinila prve korake ka uspostavljanju nacionalnog sistema koji bi omogućio trgovinu emisijama stakleničkih gasova. Donet je zakonski okvir i uveden MRV sistem, što predstavlja ključan preduslov za buduće uvođenje domaćeg ETS-a (Emission Trading System).Istovremeno, Vlada Srbije razmatra različite modele uvođenja cene ugljenika (carbon pricing), bilo kroz tržišni sistem trgovine emisijama, bilo kroz druge oblike oporezivanja. Kao zemlja kandidat za članstvo u EU,Srbija sve više usklađuje svoje propise sa evropskim klimatskim politikama, uključujući i one koje se odnose na kontrolu i smanjenje emisija stakleničkih gasova.

Kako se industrija može prilagoditi

Balkanski proizvođači čelika i cementa moraju se pripremiti na novu realnost. Prvi korak je detaljno mapiranje emisija po proizvodu, postrojenju i tehnološkoj fazi. Potrebno je uvesti sopstveni sistem praćenja i verifikacije, usklađen sa EU standardima. Sledeći korak je modernizacija tehnologije – povećanje udela recikliranog čelika u električnim pećima (EAF tehnologija), upotreba alternativnih goriva, zamena delova klinkera materijalima sa nižim emisijama (kao što su leteći pepeo ili zgura), kao i optimizacija procesa sagorevanja.

Takođe, važno je uspostaviti partnerstva sa dobavljačima koji sami ulažu u dekarbonizaciju, jer niži karbonski otisak ugrađenih materijala smanjuje i emisije gotovog proizvoda. Ključno je i na vreme definisati u ugovorima sa evropskim kupcima – ko snosi trošak CBAM-a i na osnovu kojih podataka.

RHI Magnesita i Estanda – partneri u dekarbonizaciji

CBAM i ETS nisu samo tehničke regulative – one predstavljaju promenu čitavog poslovnog modela za industrije sa velikim emisijama CO₂. Za region Zapadnog Balkana to znači da će pristup tržištu EU ubuduće zavisiti od sposobnosti da se meri, verifikuje i smanjuje emisija. Istovremeno, ovo je i prilika da se kroz partnerstva sa kompanijama kao što su RHI Magnesita i Estanda, koje predvode proces dekarbonizacije u svojoj oblasti, napravi tehnološki iskorak ka održivoj proizvodnji i dugoročno obezbedi konkurentnost na evropskom tržištu.

Naši principali RHI Magnesita i Estanda već godinama sprovode konkretne programe smanjenja emisija i cirkularne ekonomije. 

RHI Magnesita, globalni lider u proizvodnji vatrostalnih materijala, postavila je održivost i inovacije u sam centar svoje poslovne strategije. Kompanija aktivno razvija i primenjuje tehnologije koje smanjuju emisije CO₂duž celog lanca vrednosti – od reciklaže i ponovne upotrebe vatrostalnih materijala, do modernizacije procesa pečenja magnezitnih sirovina i korišćenja obnovljivih izvora energije. Zahvaljujući tome, prosečan karbonski otisak njenih proizvoda kontinuirano se smanjuje, sa jasno definisanim ciljem da se intenzitet emisija do 2025. godine smanji za 15 % u odnosu na 2018. Paralelno, RHI Magnesita ulaže u istraživanje i razvoj tehnologija za hvatanje i ponovnu upotrebu ugljen-dioksida (Carbon Capture & Utilization – CCU), čime se svrstava među pionire u dekarbonizaciji tzv. „hard-to-abate“ sektora, poput čelika i cementa. Rezultat takvih ulaganja su vatrostalni proizvodi sa značajno manjim karbonskim otiskom, koji svojim korisnicima – čeličanama i cementarama širom sveta – omogućavaju da smanje sopstvene emisije i ojačaju konkurentnost u okviru sve strožih evropskih klimatskih standarda. RHI Magnesita time ne deluje samo kao dobavljač materijala, već kao strateški partner industrije u prelasku ka održivijem, energetski efikasnijem i odgovornijem poslovanju.

Estanda, specijalizovana za livničke i mlinarske komponente, koristi 100% obnovljivu električnu energiju i visok udeo recikliranog metala. Njihov „Green Steel“ program usmeren je na smanjenje uticaja proizvodnje na okolinu, ali i na razvoj delova koji doprinose energetskoj efikasnosti i nižoj potrošnji u pogonima kupaca. U praksi, to znači da proizvođači koji sarađuju sa tehnološki naprednim dobavljačima ostvaruju stvarne koristi: niže emisije, bolju dokumentaciju i konkurentniju poziciju na tržištu EU.

Pogled unapred – nova realnost tržišta

Očekuje se da će u periodu 2026–2030. cena emisija CO₂ nastaviti da raste, što će dodatno pojačati pritisak na ne-EU proizvođače. Oni koji ne investiraju u smanjenje emisija suočiće se sa padom konkurentnosti, dok će oni koji na vreme uspostave sistem praćenja, verifikacije i smanjenja emisija imati jasnu tržišnu prednost. U kontekstu sve većeg fokusa EU kupaca na ESG i održivost, partneri koji mogu da dokumentuju niži karbonski otisak postaće prirodan izbor.

CBAM i ETS nisu samo tehničke regulative – one predstavljaju promenu čitavog poslovnog modela za industrije sa velikim emisijama CO₂. Za region Zapadnog Balkana to znači da će pristup tržištu EU ubuduće zavisiti od sposobnosti da se meri, verifikuje i smanjuje emisija. Istovremeno, ovo je i prilika da se kroz partnerstva sa kompanijama kao što su RHI Magnesita i Estanda, koje predvode proces dekarbonizacije u svojoj oblasti, napravi tehnološki iskorak ka održivoj proizvodnji i dugoročno obezbedi konkurentnost na evropskom tržištu.

Risto Ristovski
Photo: iStock